Phoenix

Sedeo je na klupi sa glavom u rukama. Ljudi su ispred njegovog zgrčenog tela promicali kao mrlje bez nekog definisanog oblika, boje ili svrhe. Iako im nije video lica na kojima se nije imalo šta videti, u njegovoj glavi je na svakom od njih bio surovi kez, onaj sadistički izraz predatora koji bez žurbe uživa u predjelu, usisavajući strah svoje izvesne žrtve. Ova lica su upijala beznađe, njegovu nevericu, ali istovremeno i neku vrstu nemog pomirenja.

’’ Desilo se i desilo se meni. To postoji, stvarno je i opipljivo.’’, svrdlalo mu je mozgom i od tog zujanja je imao utisak da će mu koža sa čela otpasti i ono malo zdravog razuma što mu je ostalo dobiti četiri noge i odgalopirati od njega u nepovrat. Poludeće. Već je poludeo ili je oduvek bio lud. Samo je to ludilo sada došlo da ga dokrajči, otelotvoreno i sposobno da ga pogleda u oči. Bukvalno.

’’ Kako sam mogao da znam? Kako sam, dođavola, mogao da znam?! Izgledala je tako...normalno, ljudski. Pa, šta? Koliko je broj takvih slučajnih poznanstava? A ja pomislio da se meni posrećilo! Beznadežni optimisto! Maštaru nekontrolisani!’’, izgovorio je to kao psovku. Pričao je na glas i nije ga bilo briga. Imao je puno pravo da bude lud.

Zaista, početak njegovog kraja je bio sasvim upbičajen, nešto što se dešava svakog trenutka, u svim časovnim zonama širom ovog kamena od planete. Sedeo je na istoj ovoj klupi pre tačno dvadeset i četiri dana. Taj dan je bio grozniji od najgroznijeg. Gospodar groznih dana. Predsednih udruženja groznih dana koji uništavaju sve ostale dane svih ljudi na svetu. Tog jutra mu je eksplodirao bojler u kupatilu, usput upalivši pola samog kupatila i uništivši kompletnu električnu instalaciju njegove vertikale u zgradi. Praćen gnevnim povicima kućnog saveta krenuo je na posao. Kasnio je po ko zna koji put ovog meseca, tako da je do sada vec u igri otkaz. Dok je razmišljao šta sad da izlaže šefa, neka kokoška ga je udarila na semaforu. Oko mi je bilo naduveno i dobro se ugruvao, mada je to bio najmanji problem- auto mu se, kao harmonika, spakovao oko bandere. Iz urgentnog centra nisu hteli da ga puste dok mu nisu izvadili litru krvi, snimili ga kao da je naučni fenomen i izdavali količinu lekova kojom ne bi mogla da se pohvali ni šezdesetogodišnja baba. Usput ga je zvao urednik- sa dostavom knjige kasni već mesec dana, ostaće bez izdavača ako danas ne preda materijal. Nije ga imao. U prvih pet poglavlja je poubijao sve likove i ne zna šta dalje. Ako ostane bez izdavača- ostaće bez para, ako ostane bez para- ostace bez krova nad glavom, jer gazda preti da će ga izbaciti iz stana zbog neplacenih kirija. Nema on razumevanja za te umetnike, piščeve nevolje i uostalom za svako zanimanje koje ne uključuje osmočasovni teški fizički rad. Da, zaboravio je- stan mu je prokleto urnisan, tako da ce definitivno biti isteran na ulicu!

Odustao je od odlaska na posao, srušio se na prvu klupu i taman se spremao da se teatralno udavi u moru sopstvenog očaja...

’’ Čemu takav izraz lica? Nemoguće da tvoje godine nose tolike probleme.’’, čuo je ženski glas pored sebe.

’’ Kad li je ova zasela ovde?! Samo mi fali neka blajhana guska koja...’’’otvorio je oči, pogledom potražio vlasnicu glasa i sve su mu se misli pretvorile u špagete. Pored njega je sedelo manekenski gradjeno žensko stvorenje sa najsjajnijom kosom, najlepšim osmehom i najplavljim očima koje je ikada video.

’’ Ovo je sudbina! Ovako mi nešto sada treba...’’, špagete su ponovo dobijale oblik razumnih rečenica. Nije bio svestan koliko je bio u pravu.

’’ Ja sam Milan’’, pružio je ruku. Kada mu je dodirnula dlan, naježio se. Hladna, a ipak neka toplota ispod površine. Ponovo je bio zarobljen u tim čudno plavim očima.

’’ Pa, Milane, šta to tebe toliko muči?’’, zacvrkutala je sa blagim, ohrabrujućum osmehom. Na trnutak mu je lampica zatreperila- zašto bi to nju interesovaolo? Sa druge strane, očajnički mu je bio potreban razgovor. Kada tvoji bližnji postanu daleki, razgovor sa strancem je kao odlazak psihijatru. Neko ko je potpuno treće i u suštini nebitno lice koje se dobrovoljno javlja da te čuje kako se jadaš, čak i ne tražeći savet. Samo želiš da pričaš. I tako je Milan započeo seansu. Po toj savršenoj ženi prolivao je sve svoje traume, revolte, bes i očajanje, a ona je mirno puštala da ta splačina i sav mulj klizi po njoj i isparava u vazduh, gotovo obojen bolesno zeleno. Pričao je o svom životu, odlasku oca i, ubrzo, smrti majke od neke krvno bakterije protiv koje nisu mogli da se bore, jer su im lekovi bili nedostupni. Pričao joj je kako je sa nepunih sedamnaest došao u prestonicu, trbuhom za opstankom. Pričao je i o pisanju, kako je taj talenat sagledao tek kada ga je otkrio profesor u školi, kako je počeo da piše kratke priče, zaim i knjige i našao izdavača, kako se selio iz šupe u rupu, sa dva kofera i svaki put se odricao po jednog sna... Reči su mi klizile preko usana neobično glatko, sa začuđujućom lakoćom je pričao o teškim ranama. Završio je kratkim rezimeom tog jutra i zaključkom da mu se život urušio za par sati.

’’ Možeš ti to da promeniš, znaš?’’, posle kraće pauze mu je rekla.

’’ Haha, kako, keve ti?!’’, histerično se nasmejao, ’’ Da izaberem jednu šarenu desetospratnicu i pokušam da poletim sa nje?!’’

’’ Ne, nema potrebe da budeš tako radikalan. Dovoljno je samo da to dovoljno jako poželiš.’’, mirno je odgovorila.

Ono što mu je sada najmanje trebalo bilo je jedno budističko predavanje po pozitivnom pogledu na život. Zaustio je da joj to i kaže, ali je zastao.

’’ Šta ja, zapravo, želim?’’, pomislio je.

Pogledala ga je blago podignutih obrva i on je počeo da priča.

’’ Hm, prvo: želeo bih da zaboravim detinjstvo, sve uspomene, da ostavim za sobom sav taj balast kako bih mogao da dišem punim plućima. Želeo bih da mi nvoac više ne bude najveća briga, da mi se izdavač skine s glave, da... da mi konačno krene.’’

Ona se samo nasmešila. ’’ Dobićeš to.’’

Milan joj šeretski namignu. ’’ Da, znam, zaslužujem, zar ne? Ha, stereotipno tešenje.’’ Ipak, prijao mu je taj razgovor, ta prilika da se isprazni i da deo svojih problema kaže naglas. Kao da je time pola briga zaboravio, izbrisao iz sećanja. Zaista, kada su ustali da je on isprati do stanice, osećao se lakšim, rasterećenijim. Imao je osećaj da je deo balasta fizički ostavio na toj klupi. Dok je autobus stizao iza ugla, prisetio se: ’’ Čekaj, ja ne znam kako se ti zoveš...’’.

Ponovo se tajanstveno nasmešila, ali on tu tajanstvenost nije primetio.’’Ja sam tvoja sudbina.’’

’’ Nadam se da će nam se putevi ponovo ukrstiti, sudbino moja.’’, našalio se.

’’ O, da, hoće veruj mi. Naćiću te...’’ i nestade u gužvi.

Nebom su počeli da se teško vuku sivi oblaci i vazduh je mirisao na kišu. Zakopčao je jaknu do grla, gurnuo ruke dublje u dzepove i krenuo kući. Definitivno je ostao bez posla, uskoro će ostati bez stana, nema više auto, a ni para. U tom još malo njegovom stanu imao je malo kafe i to bi mu sada najviše prijalo. Topli napitak dok razmišlja kako će dalje. Kao i uvek u tako teškim trenucima pokušao je da se priseti detinjstva i iz senke tadašnje snage uzme dozu kojom sada mora da se ispuni. Nije išlo, nije mogao da se priseti niti jednog trenutka. Selektivnu amneziju je pripisao stresu.

I tako je počelo. Nije više razmišljao o novcu- zvali su ga iz bolnice posle par dana. Analize krvi su pokazale da boluje od iste bolesti koja je odnela njegovu majku. Dali su mu još godinu dana, ako bude imao sreće. Izdavač mu se skinuo s glave. Potpuno. Nikada ga više nije pozvao, poslednji izvor prihoda mu je time presušio.        Krenulo mu je- u ambis.

Od susreta sa tajanstvenom psihotarapeutkinjom, kako ju je nazvao, prošlo je nekoliko dana. Kao u nekoj parodiji napetog trilera, kockice su počele da se slažu.

’’ Nemoguće. To se ne može desiti. To je plod moje bolesne mašte.’’

Ipak, možda čak i nesvesno, počeo je da je traži. Na ulicama, na autobuskim stajalištima, u parkovima... Ponekad bi mu se učinilo da je vidi krajičkom oka, na ivici vidnog polja bi zaiskrilo nešto što bi mogle biti te prodorno plave oči, ali bi već sledećed trenutka nestalo. Borio se sa razumom, da ga zadrži i natera da svari mogućnost. Da li je on to stvarno sreo svoju sudbinu? Ljudima se to dešava, ali nije pomislio da to može biti tako bukvalno. Ili je možda upravo tako? Da nema možda svaki čovek pratioca koji upravlja njime iz neposredne blizine? To što je on doživeo bio je usud u fizičkom obliku, opipljiv i stvaran. Možda svako od nas u nekom trenutku bukvalno pogleda sudbini u oči, a da toga nije svestan. Milan je osetio na svojoj koži da sudbina nema smisao za metaforu, da je tvrdi bukvalista, ironični komentator života koji joj, sam po sebi, ništa ne znači. Ona sama je večna, a vreme je šahovska tabla, na kojoj ona vežba taktike, pomerajući svoje zamorčiće i testirajući kombinacije.

Čekao je. Nije znao kada mi je tačno sinulo da se vrati tamo gde ju je prvi put sreo, ali je sad sedeo i čekao. Konačno se pojavila. Nije je čuo, ali je osetio prisustvo nečeg dominantnijeg.

’’ Shvatio si.’’, rekla je.

To nije bilo pitanje, već konstatacija. Nije ona ni morala da pita, zar ne?

’’ To što sam shvatio, ne znači da sam i prihvatio. Zaboga, život si mi uništila!’’, gotovo je vikao.

’’ Zar misliš da je bitno da li to prihvataš ili ne? Najmanje si bitan. Što se života tiče, nisam ti ga uništila ja, već ti sam. Svi vi to sami sebi radite. Kukate kako vas niko ne čuje, vas ljudiće i vaše male molitve, a kada ih neko usliši, pljujete mene, nas. Da, ima nas više. Odakle vam uopšte ideja da JEDNA može da se nosi sa tolikom količinom gluposti koje radite i želite.’’ Ravnodušnost kojom je ovo izgovarala sekla je na froncle sve ono u šta je verovao i njega samog.

’’ Ali, ti bi, ako već jesi moja sudbina, trebalo da budeš u mom timu! Na mojoj strani!’’

’’ Šta misliš da sam ja, zlatna ribica na dve noge?! Iako naviknuti da odluke koje sami treba da donesete prepuštate drugima niste naviknuti da tudja rešenja prihvatite. Zapravo, mi smo slični, znaš, ti i ja...’’

’’ Po čemu?’’, sve je manje verovao sopstvenim ušima.

’’ Ti si pisac. Ti si gospodar svojih likova, njihov tiranin i dobročinitelj. Možeš od njih napraviti šta god poželiš- bogove i robove, svece i grešnike, pobednike i gubitnike. Mi radimo nešto slično, mada nam je posao teži: mi to radimo po vašim željama i ćutimo gledajući kako se samouništavate. Daću ti jedan savet, kolega od krvi i mesa- svojim likovima nikada nemoj dati moć da žele. Nesvesni svojih potreba, ubijaju sami svoje duše i na kraju ostaneš bez knjige, sa gomilom mrtvih likova i samo pet poglavlja.’’

Na drugom kraju šetališta, devojka uplakana krši prste na klupi.

’’ Čemu takav izraz lica? Te godine su premlade za taoliko breme u očima.’’. Devojka podiže pogled i misli joj se pretvaraju u špagete.