Pisem od kad znam za sebe. Dobro, ne bas tako. Bolje receno, pisem od kad sam naucila da pisem. Probala sam sve- od naivnih decijih prica do naucne fantastike. Mislim da se najbolje snalazim u socijalnoj kritici. Poeziju nikad nisam umela da pisem. Ja i rimovanje se nikako ne slazemo. Elem, htela sam da objasnim odakle mi ideja da zapocnem blog.
Negde u srednjoj skoli sam prvi put pozelela da pocnem sa objavljivanjem svojih radova. Znate vec, pobedite na jednom literalnom konkursu i utuvite sebi u glavu da imate talenat. Do tada, moje radove su citali moji prijatelji, roditelji, babe i dede ( dobro, njima sam ja citala, tacnije, urlala ). I, naravno, svi su mi govorili da je odlicno. Glupo je reci bilo sta drugo, zar ne? Posto oni ipak nisu kompetentni da ocenjuju pisanje, ja sam pozelela da dobijem neku pravu kritiku. Moja profesorica knjizevnosti nije dolazila u obzir- bila je puna kompleksa, domace sljivovice i volela je rusku knjizevnost. Posto ja ne umem da opisujem jednu zavesu na cetiri strane, imala sam osecaj da joj se moji tekstovi nece dopasti.
Onda mi je sinulo da internet ne sluzi samo za gledanje filmova, skidanje muzike i kampovanje na drustvenim mrezama. Dosao je trenutak da prestanem da lazem oca kako mi placa internet da bih se obrazovala, konacno sam ga upotrebila za nesto stvarno pametno. Bar sam tako mislila. Nasla sam sijaset knjizevnih foruma. Sto sam ih vise citala, vise mi se dopada ideja. to je ono sto mi treba- literalne radionice, puno ljudi koji vole istu stvar, svi na jednom mestu razmenjuju iskustva, savetuju se... Na kraju, napravim i ja nalog i postavim jedan tekst. U pitanju je jedna prica. Komentari koje sam dobila su bili, u najmanju ruku, razocaravajuci, ne sami po sebi, vec...nacin. Od pitanja sta ja uopste trazim tu, preko dijagnostikovanja moje nesposobnosti da se smisleno izrazim ( ?! ) do optuzbi da sam plagijat jeftinih dzepnih romana. Definitivno ne ono sto sam ocekivala. Ne ono zbog cega sam mislila da forum postoji. Da se razumemo, nisam ni mislila da ce mi salutirati, nominovati me za Nobela ili nesto slicno. Ocekivala sam konstruktivne kritike, ukazivanje na greske, eventualno savet kako da ih ispravim, sve to potkovano iskustvom...bilo sta. Dobila sam sajber kamenovanje. Stekla sam utisak da su svi oni, od prvog uzimanja olovke u ruke pisali stilski perfektno, tematski nepogresivo, toliko da se Dostojevski prevrce u grobu od muke sto nisu savremenici, pa da od njih zatrazi neki savet. U afektu sam napisala komentar od 160 reci i stavila tacku na objavljivanje tekstova.
S obzirom da veliki deo dana provodim na internetu, ti i tamo bih nabasala na poneki blog ili procitala o nekom blogeru. Ne znam kako se ovoga ranije nisam setila. Delovalo mi je valjda preveliko za ono sto sam imala da ponudim. Sve dok nisam shvatila da granica zapravo ne postoji. Koncept bloga je jedna od pametnijih stvari sa kojima sam se srela u zivotu. Nije to nikakva filozofija- delis svoje misljenje, raspravljas o cemu god zelis. Teme su nepresusne i nikada ne mozes da je " promasis ". Gotovo kao da pricas sam sa sobom, samo sto to sad moze da cuje mnogo vise ljudi. Jos je bolji osecaj kada nadjes slicnomisljenike ili one koji su voljni da ukrste misljenja. Ima i onih koji su voljni da pomognu u unapredjivanju pisanja, a ne posmatraju te kao konkurenciju. To je, u stvari, ono sto mi je trebalo.
Sa slanjem reci u etar dolazi i odgovornost za njih. Moras biti spreman da ih odbranis tamo. Da, ovo je ono sto zelim da radim.
