Phoenix

Cele godine svi baljezgaju o "smaku sveta". Nekom kralju nestalo kamenih blokova za cukanje kalendara i ceo svet se uspanicio. Salu na stranu, naravno da nije tako jednostavno, jer se iza toga krije citava filozofija jedne kulture. 

Elem, nadrinaucnici, kvaziproroci i ptice zloslutnice se razbise od posla ove godine. Svi mi, kao, ne verujemo i smejemo se naivcinama koji panice sve vise kako se dan D priblizava, a niko od nas ne moze da porekne da bar jednom nije razmisljao sta bi bilo kada bi sve te price bile istinite.

Meni licno, ne bi smetalo da je danas bio kraj sveta kakvog poznajemo. Smak sveta kao slika ogromne kamencine koja udara u Zemlju i masovne pogibije u pozarima i poplavama, vanzemaljci koji tamane ljudski rod u jednom danu... sve je to Holivudska slika apokalipse. Van svih njihovih specijalnih efekata, zar smak sveta nije proces koji traje vec godinama? Samo obratite paznju na svet oko sebe. Pored svetske ekonomske krize koja, iscenirana ili ne, guta nase mesecne dohotke i ustedjevine kao od sale i globalnog zagadjenja na koje su izgleda samo bubasvabe imune, mnogo ozbiljniji faktor jede sam sebe. Neko me je pitao koji je to ozbiljniji faktor od ova dva. Na prvi pogled ne izgleda tako, ali to je ljudski faktor. Ipak smo mi, ljudi, ti koji dozivljavamo smak, a ne svet. Pogledajte samo kako zivimo. Ne pricamo sa prvim komsijama, ne poznajemo familiju cetvrtog kolena, nemamo zelju da pomognemo nekome kome pozli na ulici. Tu ekonomsku krizu i to zagadjenje nije stvorio niko drugi do ljudi. Generacije koje dolaze su sve gluplje i gluplje, generalni koeficijent inteligencije opada iz godine u godinu. Srednjoskolac ne ume da sastavi gramaticki ispravnu recenicu na maternjem jeziku. Nije dovoljno porazavajuce? Obratite paznju na muziku koja se slusa u vasoj okolini. Kada ste zadnji put culi da se neko odusevljava dzezom? To su cudaci, to su narkomani, to je sljam danasnjeg drustva. Zato je mnogo sigurnije uklopiti se u sablon zaludjenosti sljokicastom golotinjom i muzikom koja sve vise to nije. Na kraju krajeva, to su ljudi koje nije sramota da izadju pred milion ljudi i otpevaju ono sto je normalnog coveka sramota da izgovori u kafani punoj pijanica.

O zavisti i medjusobnom saplitanju na svakom koraku ne vredi vise ni raspravljati. Ta tema je toliko prezvakana, a da niko nista nije ucinio po tom pitanju. U nase bice je vestacki usadjena ideja da niko ne moze uspeti kao pojedinac bez obzira koliko je stvar za koju se zalaze ispravna. Tako imamo mase ljudi koje slede krive puteve i krive ljude.

Zar nam je zaista potreban meteor da bi nam smakao svet? To cemo uciniti sami. I oni vanzemaljci iz holivudskih filmova, kada bi oni bili realniji, bi sleteli, izasli iz broda, okrenuli se oko sebe i kada bi videli gde su zaglavili, pobegli bi nazad glavom bez obzira. Ja bih to isto uradila kada bih imala izbora. 

Nakon citave noci, lezis kraj mene.

Sta si mi to uradio? Ja sam bila ljudska verzija onog pauka, crne udovice, samo sto svoje muskarce nisam jela, vec izbacivala, iz stana i iz zivota. Odmah nakon navlacenja vesa, a neposredno pre paljenja cigarete ostajala sam sama. Svojom voljom. Nekako, saputanja na jastuku nisu moj fazon, ne vise. Jednom sam to sebi dozvolila, bolelo je ludacki kada je prestalo i tu sam stavila tacku na deljenje jastuka, metaforicno i bukvalno. Bar sam mislila da je tako. Ipak, evo me tu ponovo. Samo sto mi ne sapucemo, vise se kreveljimo. Tu varijantu mogu da podnesem. Cak i prija...onako...bas mnogo. Kada bolje razmislim, sa tobom sam radila mnogo toga sto inace ne radim. Razgovarala, na primer. Ne mislim na one povrsne i besmislene razgovore, u kojima pola stvari koje ti zelis da kazes vise u vazduhu, jer ti je glupo da ih izgovoris, a ono sto izgovaras me ne interesuje, pa se brizljivo pravim da te pazljivo slusam. Ne, mislim na one razgovore u kojima prodju sati kao minuti, koji nikada nisu opterecujuci i kojih nikada nije dosta.

Ne mogu ti reci sta je ovo sto osecam. Ne volim da pakujem stvari u kalupe. Neke je bolje ostaviti tako razlivene bez oblika i samo uzivati u njihovoj neobaveznosti. Imam utisak da ce, onog trenutka kada ovoj nasoj "stvari" dam ime, sva ova carolija nestati, da cu ti dosaditi. Ne zelim da nas zateknem kako misli kacimo po vazduhu.

Nisam prva i nisi prvi. I nas i vas je bilo dosta. Zato sve sto zelimo i mozemo da kazemo jedno drugom, razumecemo se. To je prava retkost. Zgazio si onu crnu udovicu u meni i sad mogu ponosno da gledam na fleku koja je od nje ostala. Nisam te trazila i nisi me trazio, a nasli smo se. Sta god da je ovo, po prvi put posle duzeg vremena zelim da potraje. Lepo je, za promenu, gledati nesto sto se samo od sebe gradi. Do sad sam gradila i borila se, a sve sto sam gledala je urusavanje mog truda i kako se sve ono sto je novo gusi u monotoniji. Zato si i tu, jer nisi isti, jer ne zahtevas, samo postojis. Samo postojimo i dobro nam je, a trebalo je vreme da se do takvog odnosa dodje.

Sazrela sam i shvatila da sazrevanje ne trazi vezivanje i formalnost. Zapravo, sto smo ozbiljniji, trebaju nam labavije uzde. Iskustvo nas samo po sebi zauzda, pa cemu dodatno opterecenje? Znam da shvatas, zato smo i tu. 

Pisem od kad znam za sebe. Dobro, ne bas tako. Bolje receno, pisem od kad sam naucila da pisem. Probala sam sve- od naivnih decijih prica do naucne fantastike. Mislim da se najbolje snalazim u socijalnoj kritici. Poeziju nikad nisam umela da pisem. Ja i rimovanje se nikako ne slazemo. Elem, htela sam da objasnim odakle mi ideja da zapocnem blog.

Negde u srednjoj skoli sam prvi put pozelela da pocnem sa objavljivanjem svojih radova. Znate vec, pobedite na jednom literalnom konkursu i utuvite sebi u glavu da imate talenat. Do tada, moje radove su citali moji prijatelji, roditelji, babe i dede ( dobro, njima sam ja citala, tacnije, urlala ). I, naravno, svi su mi govorili da je odlicno. Glupo je reci bilo sta drugo, zar ne? Posto oni ipak nisu kompetentni da ocenjuju pisanje, ja sam pozelela da dobijem neku pravu kritiku. Moja profesorica knjizevnosti nije dolazila u obzir- bila je puna kompleksa, domace sljivovice i volela je rusku knjizevnost. Posto ja ne umem da opisujem jednu zavesu na cetiri strane, imala sam osecaj da joj se moji tekstovi nece dopasti.

Onda mi je sinulo da internet ne sluzi samo za gledanje filmova, skidanje muzike i kampovanje na drustvenim mrezama. Dosao je trenutak da prestanem da lazem oca kako mi placa internet da bih se obrazovala, konacno sam ga upotrebila za nesto stvarno pametno. Bar sam tako mislila. Nasla sam sijaset knjizevnih foruma. Sto sam ih vise citala, vise mi se dopada ideja. to je ono sto mi treba- literalne radionice, puno ljudi koji vole istu stvar, svi na jednom mestu razmenjuju iskustva, savetuju se... Na kraju, napravim i ja nalog i postavim jedan tekst. U pitanju je jedna prica. Komentari koje sam dobila su bili, u najmanju ruku, razocaravajuci, ne sami po sebi, vec...nacin. Od pitanja sta ja uopste trazim tu, preko dijagnostikovanja moje nesposobnosti da se smisleno izrazim ( ?! ) do optuzbi da sam plagijat jeftinih dzepnih romana. Definitivno ne ono sto sam ocekivala. Ne ono zbog cega sam mislila da forum postoji. Da se razumemo, nisam ni mislila da ce mi salutirati, nominovati me za Nobela ili nesto slicno. Ocekivala sam konstruktivne kritike, ukazivanje na greske, eventualno savet kako da ih ispravim, sve to potkovano iskustvom...bilo sta. Dobila sam sajber kamenovanje. Stekla sam utisak da su svi oni, od prvog uzimanja olovke u ruke pisali stilski perfektno, tematski nepogresivo, toliko da se Dostojevski prevrce u grobu od muke sto nisu savremenici, pa da od njih zatrazi neki savet. U afektu sam napisala komentar od 160 reci i stavila tacku na objavljivanje tekstova.

S obzirom da veliki deo dana provodim na internetu, ti i tamo bih nabasala na poneki blog ili procitala o nekom blogeru. Ne znam kako se ovoga ranije nisam setila. Delovalo mi je valjda preveliko za ono sto sam imala da ponudim. Sve dok nisam shvatila da granica zapravo ne postoji. Koncept bloga je jedna od pametnijih stvari sa kojima sam se srela u zivotu. Nije to nikakva filozofija- delis svoje misljenje, raspravljas o cemu god zelis. Teme su nepresusne i nikada ne mozes da je " promasis ". Gotovo kao da pricas sam sa sobom, samo sto to sad moze da cuje mnogo vise ljudi. Jos je bolji osecaj kada nadjes slicnomisljenike ili one koji su voljni da ukrste misljenja. Ima i onih koji su voljni da pomognu u unapredjivanju pisanja, a ne posmatraju te kao konkurenciju. To je, u stvari, ono sto mi je trebalo.

Sa slanjem reci u etar dolazi i odgovornost za njih. Moras biti spreman da ih odbranis tamo. Da, ovo je ono sto zelim da radim. 

Sedeo je na klupi sa glavom u rukama. Ljudi su ispred njegovog zgrčenog tela promicali kao mrlje bez nekog definisanog oblika, boje ili svrhe. Iako im nije video lica na kojima se nije imalo šta videti, u njegovoj glavi je na svakom od njih bio surovi kez, onaj sadistički izraz predatora koji bez žurbe uživa u predjelu, usisavajući strah svoje izvesne žrtve. Ova lica su upijala beznađe, njegovu nevericu, ali istovremeno i neku vrstu nemog pomirenja.

’’ Desilo se i desilo se meni. To postoji, stvarno je i opipljivo.’’, svrdlalo mu je mozgom i od tog zujanja je imao utisak da će mu koža sa čela otpasti i ono malo zdravog razuma što mu je ostalo dobiti četiri noge i odgalopirati od njega u nepovrat. Poludeće. Već je poludeo ili je oduvek bio lud. Samo je to ludilo sada došlo da ga dokrajči, otelotvoreno i sposobno da ga pogleda u oči. Bukvalno.

’’ Kako sam mogao da znam? Kako sam, dođavola, mogao da znam?! Izgledala je tako...normalno, ljudski. Pa, šta? Koliko je broj takvih slučajnih poznanstava? A ja pomislio da se meni posrećilo! Beznadežni optimisto! Maštaru nekontrolisani!’’, izgovorio je to kao psovku. Pričao je na glas i nije ga bilo briga. Imao je puno pravo da bude lud.

Zaista, početak njegovog kraja je bio sasvim upbičajen, nešto što se dešava svakog trenutka, u svim časovnim zonama širom ovog kamena od planete. Sedeo je na istoj ovoj klupi pre tačno dvadeset i četiri dana. Taj dan je bio grozniji od najgroznijeg. Gospodar groznih dana. Predsednih udruženja groznih dana koji uništavaju sve ostale dane svih ljudi na svetu. Tog jutra mu je eksplodirao bojler u kupatilu, usput upalivši pola samog kupatila i uništivši kompletnu električnu instalaciju njegove vertikale u zgradi. Praćen gnevnim povicima kućnog saveta krenuo je na posao. Kasnio je po ko zna koji put ovog meseca, tako da je do sada vec u igri otkaz. Dok je razmišljao šta sad da izlaže šefa, neka kokoška ga je udarila na semaforu. Oko mi je bilo naduveno i dobro se ugruvao, mada je to bio najmanji problem- auto mu se, kao harmonika, spakovao oko bandere. Iz urgentnog centra nisu hteli da ga puste dok mu nisu izvadili litru krvi, snimili ga kao da je naučni fenomen i izdavali količinu lekova kojom ne bi mogla da se pohvali ni šezdesetogodišnja baba. Usput ga je zvao urednik- sa dostavom knjige kasni već mesec dana, ostaće bez izdavača ako danas ne preda materijal. Nije ga imao. U prvih pet poglavlja je poubijao sve likove i ne zna šta dalje. Ako ostane bez izdavača- ostaće bez para, ako ostane bez para- ostace bez krova nad glavom, jer gazda preti da će ga izbaciti iz stana zbog neplacenih kirija. Nema on razumevanja za te umetnike, piščeve nevolje i uostalom za svako zanimanje koje ne uključuje osmočasovni teški fizički rad. Da, zaboravio je- stan mu je prokleto urnisan, tako da ce definitivno biti isteran na ulicu!

Odustao je od odlaska na posao, srušio se na prvu klupu i taman se spremao da se teatralno udavi u moru sopstvenog očaja...

’’ Čemu takav izraz lica? Nemoguće da tvoje godine nose tolike probleme.’’, čuo je ženski glas pored sebe.

’’ Kad li je ova zasela ovde?! Samo mi fali neka blajhana guska koja...’’’otvorio je oči, pogledom potražio vlasnicu glasa i sve su mu se misli pretvorile u špagete. Pored njega je sedelo manekenski gradjeno žensko stvorenje sa najsjajnijom kosom, najlepšim osmehom i najplavljim očima koje je ikada video.

’’ Ovo je sudbina! Ovako mi nešto sada treba...’’, špagete su ponovo dobijale oblik razumnih rečenica. Nije bio svestan koliko je bio u pravu.

’’ Ja sam Milan’’, pružio je ruku. Kada mu je dodirnula dlan, naježio se. Hladna, a ipak neka toplota ispod površine. Ponovo je bio zarobljen u tim čudno plavim očima.

’’ Pa, Milane, šta to tebe toliko muči?’’, zacvrkutala je sa blagim, ohrabrujućum osmehom. Na trnutak mu je lampica zatreperila- zašto bi to nju interesovaolo? Sa druge strane, očajnički mu je bio potreban razgovor. Kada tvoji bližnji postanu daleki, razgovor sa strancem je kao odlazak psihijatru. Neko ko je potpuno treće i u suštini nebitno lice koje se dobrovoljno javlja da te čuje kako se jadaš, čak i ne tražeći savet. Samo želiš da pričaš. I tako je Milan započeo seansu. Po toj savršenoj ženi prolivao je sve svoje traume, revolte, bes i očajanje, a ona je mirno puštala da ta splačina i sav mulj klizi po njoj i isparava u vazduh, gotovo obojen bolesno zeleno. Pričao je o svom životu, odlasku oca i, ubrzo, smrti majke od neke krvno bakterije protiv koje nisu mogli da se bore, jer su im lekovi bili nedostupni. Pričao joj je kako je sa nepunih sedamnaest došao u prestonicu, trbuhom za opstankom. Pričao je i o pisanju, kako je taj talenat sagledao tek kada ga je otkrio profesor u školi, kako je počeo da piše kratke priče, zaim i knjige i našao izdavača, kako se selio iz šupe u rupu, sa dva kofera i svaki put se odricao po jednog sna... Reči su mi klizile preko usana neobično glatko, sa začuđujućom lakoćom je pričao o teškim ranama. Završio je kratkim rezimeom tog jutra i zaključkom da mu se život urušio za par sati.

’’ Možeš ti to da promeniš, znaš?’’, posle kraće pauze mu je rekla.

’’ Haha, kako, keve ti?!’’, histerično se nasmejao, ’’ Da izaberem jednu šarenu desetospratnicu i pokušam da poletim sa nje?!’’

’’ Ne, nema potrebe da budeš tako radikalan. Dovoljno je samo da to dovoljno jako poželiš.’’, mirno je odgovorila.

Ono što mu je sada najmanje trebalo bilo je jedno budističko predavanje po pozitivnom pogledu na život. Zaustio je da joj to i kaže, ali je zastao.

’’ Šta ja, zapravo, želim?’’, pomislio je.

Pogledala ga je blago podignutih obrva i on je počeo da priča.

’’ Hm, prvo: želeo bih da zaboravim detinjstvo, sve uspomene, da ostavim za sobom sav taj balast kako bih mogao da dišem punim plućima. Želeo bih da mi nvoac više ne bude najveća briga, da mi se izdavač skine s glave, da... da mi konačno krene.’’

Ona se samo nasmešila. ’’ Dobićeš to.’’

Milan joj šeretski namignu. ’’ Da, znam, zaslužujem, zar ne? Ha, stereotipno tešenje.’’ Ipak, prijao mu je taj razgovor, ta prilika da se isprazni i da deo svojih problema kaže naglas. Kao da je time pola briga zaboravio, izbrisao iz sećanja. Zaista, kada su ustali da je on isprati do stanice, osećao se lakšim, rasterećenijim. Imao je osećaj da je deo balasta fizički ostavio na toj klupi. Dok je autobus stizao iza ugla, prisetio se: ’’ Čekaj, ja ne znam kako se ti zoveš...’’.

Ponovo se tajanstveno nasmešila, ali on tu tajanstvenost nije primetio.’’Ja sam tvoja sudbina.’’

’’ Nadam se da će nam se putevi ponovo ukrstiti, sudbino moja.’’, našalio se.

’’ O, da, hoće veruj mi. Naćiću te...’’ i nestade u gužvi.

Nebom su počeli da se teško vuku sivi oblaci i vazduh je mirisao na kišu. Zakopčao je jaknu do grla, gurnuo ruke dublje u dzepove i krenuo kući. Definitivno je ostao bez posla, uskoro će ostati bez stana, nema više auto, a ni para. U tom još malo njegovom stanu imao je malo kafe i to bi mu sada najviše prijalo. Topli napitak dok razmišlja kako će dalje. Kao i uvek u tako teškim trenucima pokušao je da se priseti detinjstva i iz senke tadašnje snage uzme dozu kojom sada mora da se ispuni. Nije išlo, nije mogao da se priseti niti jednog trenutka. Selektivnu amneziju je pripisao stresu.

I tako je počelo. Nije više razmišljao o novcu- zvali su ga iz bolnice posle par dana. Analize krvi su pokazale da boluje od iste bolesti koja je odnela njegovu majku. Dali su mu još godinu dana, ako bude imao sreće. Izdavač mu se skinuo s glave. Potpuno. Nikada ga više nije pozvao, poslednji izvor prihoda mu je time presušio.        Krenulo mu je- u ambis.

Od susreta sa tajanstvenom psihotarapeutkinjom, kako ju je nazvao, prošlo je nekoliko dana. Kao u nekoj parodiji napetog trilera, kockice su počele da se slažu.

’’ Nemoguće. To se ne može desiti. To je plod moje bolesne mašte.’’

Ipak, možda čak i nesvesno, počeo je da je traži. Na ulicama, na autobuskim stajalištima, u parkovima... Ponekad bi mu se učinilo da je vidi krajičkom oka, na ivici vidnog polja bi zaiskrilo nešto što bi mogle biti te prodorno plave oči, ali bi već sledećed trenutka nestalo. Borio se sa razumom, da ga zadrži i natera da svari mogućnost. Da li je on to stvarno sreo svoju sudbinu? Ljudima se to dešava, ali nije pomislio da to može biti tako bukvalno. Ili je možda upravo tako? Da nema možda svaki čovek pratioca koji upravlja njime iz neposredne blizine? To što je on doživeo bio je usud u fizičkom obliku, opipljiv i stvaran. Možda svako od nas u nekom trenutku bukvalno pogleda sudbini u oči, a da toga nije svestan. Milan je osetio na svojoj koži da sudbina nema smisao za metaforu, da je tvrdi bukvalista, ironični komentator života koji joj, sam po sebi, ništa ne znači. Ona sama je večna, a vreme je šahovska tabla, na kojoj ona vežba taktike, pomerajući svoje zamorčiće i testirajući kombinacije.

Čekao je. Nije znao kada mi je tačno sinulo da se vrati tamo gde ju je prvi put sreo, ali je sad sedeo i čekao. Konačno se pojavila. Nije je čuo, ali je osetio prisustvo nečeg dominantnijeg.

’’ Shvatio si.’’, rekla je.

To nije bilo pitanje, već konstatacija. Nije ona ni morala da pita, zar ne?

’’ To što sam shvatio, ne znači da sam i prihvatio. Zaboga, život si mi uništila!’’, gotovo je vikao.

’’ Zar misliš da je bitno da li to prihvataš ili ne? Najmanje si bitan. Što se života tiče, nisam ti ga uništila ja, već ti sam. Svi vi to sami sebi radite. Kukate kako vas niko ne čuje, vas ljudiće i vaše male molitve, a kada ih neko usliši, pljujete mene, nas. Da, ima nas više. Odakle vam uopšte ideja da JEDNA može da se nosi sa tolikom količinom gluposti koje radite i želite.’’ Ravnodušnost kojom je ovo izgovarala sekla je na froncle sve ono u šta je verovao i njega samog.

’’ Ali, ti bi, ako već jesi moja sudbina, trebalo da budeš u mom timu! Na mojoj strani!’’

’’ Šta misliš da sam ja, zlatna ribica na dve noge?! Iako naviknuti da odluke koje sami treba da donesete prepuštate drugima niste naviknuti da tudja rešenja prihvatite. Zapravo, mi smo slični, znaš, ti i ja...’’

’’ Po čemu?’’, sve je manje verovao sopstvenim ušima.

’’ Ti si pisac. Ti si gospodar svojih likova, njihov tiranin i dobročinitelj. Možeš od njih napraviti šta god poželiš- bogove i robove, svece i grešnike, pobednike i gubitnike. Mi radimo nešto slično, mada nam je posao teži: mi to radimo po vašim željama i ćutimo gledajući kako se samouništavate. Daću ti jedan savet, kolega od krvi i mesa- svojim likovima nikada nemoj dati moć da žele. Nesvesni svojih potreba, ubijaju sami svoje duše i na kraju ostaneš bez knjige, sa gomilom mrtvih likova i samo pet poglavlja.’’

Na drugom kraju šetališta, devojka uplakana krši prste na klupi.

’’ Čemu takav izraz lica? Te godine su premlade za taoliko breme u očima.’’. Devojka podiže pogled i misli joj se pretvaraju u špagete.

Недавно сам прочитала занимљив чланак о клиници у Чикагу, једној од три у свету које истражују компатибилност партнера анализирајући поклапања њихових ДНК. Преведено на српски, упређујући узорке пљувачке, могу да утврде у којој су мери двоје људи `једно за друго`. Највећи фазон- разбијају се од посла! Ваљда су се људи уморили од пропалих веза и бракова, па сматрају сигурнијом варијанту препуштања избора некој тамо суперинтелигентној машини.

Данас се двоје сретну, размене бројеве, изађу на пиће, упознају се и чекају да време покаже оно што само време и уме- успеће или не иде. То нас кошта доста живаца, али буде ту и неких заиста лепих тренутака. У светлу нових открића, како би то исто двоје започело везу? `Здраво! Могу ли да добијем твој...?`, `Број телефона?`, `Не, не, не, узорак.`, `Имаш ли туфер?`, `Наравно. Изволи... Е, хвала ти.` . Онда он/а све то лепо запакује у стерилну кесицу, приложи још 99 долара, колика је цена анализе и завршио/ла је свој део посла. Сад је све на свемогућим молекулима. После две недеље стижу резултати који обећавају ( `98% match`) и сјајно- безбедно је започети везу.  Међутим, у његовом/њеном  ДНК није забележено пар тривијалних података, рецимо, да хрче толико гласно да је немогуће чути сопствене мисли, да је неспособан/на за било коју мисао дубљу од фудбала/шопинга и онда на сцену ступа стари, добри partybreacker- време. Оно на крају ипак покаже да ви заправо не волите исте филмове, да је последња књига коју је прочитао/ла била `Бела грива` и да ће радије таворити у загушљивој дискотеци него се прошетати са својом лепшом половином по ретко лепом дану. Ма колико се подударали на чисто хемијској основи, нема ту оне хемије која је потребна.

 Да ли из страха од неуспеха, недостатка воље или нечег  трећег, тек фрапантно је колики је број људи спреман да се одрекно лепоте изазова у корист загарантованог успеха. На крају крајева, ништа није стопроцентно сигурно. Љубав не садржи ни једну супстанцу која се да дефинисати, а камоли измерити. То једноставно осетиш или не и, мада немаш благу представу како, можеш као из топа да набројиш бар пет разлога због којих волиш. Без намере да будем параноична, али то што је неко тамо пронашао пеницилин не даје никоме за право да уништи лепоту неизвесности коју љубав носи са собом, јер је она заправо покретач који те тера да стално надограђујеш себе. Ако је поента да се сваког дана изнова заљубиш у исту особу, не желиш да знаш крајњи исход. На тај стерилни штапић се не може превести онај стампедо у стомаку који осетиш док га/је гледаш, а то је права јединица мере, зар не?

Svako ko je ikada pisao zna ovaj osecaj. Drzi te budnim celu noc, grebe, grize i ujeda iznutra da se probije napolje, a napolju… Beli papir koga se plasis kao bele uniforme. Da li ce te ova konacno proglasiti ludim? Brzo na taj optuzujuce prazan papir prosipas reci. Vise nije bitno da li su dobre ili lose, prikladne, grube, glupe…samo dok su tu. Da nije prazno. Da nisi prazan. Onoga trenutka kada deklarises sebe kao nekog ko se izrazava kroz misao na papiru, u nedostatku istih prestaje svako tvoje postojanje. Jednom mi je neko rekao: “Napisi nesto smesno, kao do sad.” Da li je to sve sto sam radila? Ironijom zalivam problem, trudim se da ga ucinim ruznijim, uocljivijim, neonski sjajnim i to je…smesno? Osetis se kao klovn. Oni su, o ironije, najdepresivniji, inace ono crtanje osmeha na licu ne bi imalo smisla. Na kraju shvatis da ti ne ostaje nista drugo, osim onoga sto najbolje radis- pises smesne stvari. Nastaje problem kada ono sto te grize u pokusaju da izadje napolje, u sred noci, dok se gledas sa belinom-vise nije smesno, ali zahteva da izadje. Naredjuje ti da ga pustis, da mu das fizicki oblik, makar i kao rec na papiru, jer ona nije tu zbog tebe, vec ti zbog nje. Postojis da bi je zapisao, jer su sanse zanemarljivo male da se ta ista rec nadje pod nekom drugom kozom. Zato skaces iz najdubljeg sna, pises po sakama, racunima, maramicama. Ako propustis taj trenutak, kada je ona voljna da se prilagodi tebi, mozes provesti ceo zivot prilagodjavajuci se njoj. Mozes proci i nestati dok se trudis da joj se dodvoris, pridjes sa prave strane, da dokazes da si je dostojan. Kada ona najzad izadje, kada njena cudljivost popusti pred tvojom zavodljivoscu, to je tvoj kraj. Ti tu stajes, ostajes da se cudis praznini koju osecas, bas na onom mestu gde je ona do malopre ujedala. Nema u tome nikakvog olaksanja, bas suprotno. Ostaje teskoba, nestrpljivost. Ostajes ti da cekas novu rec. Ne smes da je trazis, niti da krenes putem kojim je ona dosla, jer se mozes izgubiti. To su staze nedokucive tvojoj niskosti. Ako je trazis, ona nikada nece doci, jer ne zeli da se poveri nekom tako sujetnom kao sto je samozvani klovn.

’’Ho-ho-ho!’’. Ništa. Nakašljavanje. ’’Ho-ho-ho!’’. Opet ništa. ’’Kažem: HO-HO-HO!’’

’’Šupičkumateritnu, šta se dereš, koji krasni?!’’

’’Pa, dobro jutro, uspavana lepotice!’’

’’Kakvo crno dobro, glava mi je kao tehnodrom! Ko me terao da pijem onu vodku, k’o koktel sone kiseline i trolovog izbljuvka da sam popila... Auuuuu, što ovde ima toliko svetla? Gasi, bre to čudo, ne znam ni gde mi je levo, a ne gde mi je lična karta!’’

’’Što volim to postpraznicno raspoloženje prvog januara! To što ti atakuje na vid je sneg od čiju se belinu odbijaju rani zraci umilnog zimskog sunc...’’

’’Odjebi, matori, muka mi je i bez te tvoje bljuzgave patetike.Atakovaću ti ovom pikslom u glavu ako nastaviš da urlaš! Čekaj malo, pa ti.... Jao, ko te je poslao ovde? Da li ti ja ličim na neko dete kome treba Deda Mrazov ko zna koji po redu klon da ga budi u cik zore?!’’

’’Nije cik zore, dva popodne je i ja nisam kl...’’

’’Nisi valjda onaj perverzni magarac od sinoć što je Maji gurao... E, bratac, da ti objasnim nešto: ja nisam ona, ni trezna ni mamurna i ne znam kako si stigao do ovde, ne znam ni ja kako sam stigla do ovde i sjaši mi sa kičme i meni očajnički treba kafa.’’

’’Jesi li završila? E, tako. Zar je tako teško poverovati da sam ja stvarno Deda Mraz?’’

’’E, dobro, možda bih u to poverovala sinoć, ali sam sad koliko-toliko pri svesti.’’

’’Ah, i to tako ograničenoj. Pa, zaboga, dete, pogledaj me i uveri se.’’

’’Deca možda i mogu da gledaju prvog januara, ali ja neću moći da progledam do Bogojavljenja, očigledno. Ček’ malo, bar da se pridignem kad te psujem....Uh, ovo je bilo prebrzo!’’

’’Hoćeš da ti dam malo rasola? Imam ga negde u dzaku, nekom dedi propao kupus ove zime.’’

’’Auuuu, ja više ni alkohol za dezinfekciju neću da omirišem!’’

’’Ah, konačno... Taman pomislih da za tebe nema nade.’’

’’E, tu si u pravu. Daj, bre, zar stvarno misliš da ću da ti poverujem?! Dobro, sve je to kul i ja te potuno razumem. Idu izbori, verovatno imaš ženu i malu nejač kući, treba ih prehraniti, vrbovala te neka stranka. Sudeću po ideji, verovatno je LDP. Oke, matori, daj mi te letke, listiće, čokolade, guz papire sa predsednikovom slikom, šta god da imaš tu i čisti se odavde!’’

’’Ma, kakva politička partija?! E, dosta mi je ovih sranja više! Ti si dvesta šesta od jutros.’’

’’E, konačno predjosmo na ti.’’

’’Zajebi me sa sarkazmom! Samo mi još ti fališ!’’

’’Čekaj, matori, ja sam ovde ta koja treba da zvuči ogorčeno. Kako si se uopšte stvorio ovde?’’

’’Pa, kroz dimnjak, naravno.’’

’’Kroz šta? Ja nem...’’

’’Nemaš dimnjak! Verao sam se do sedmog sprata stepenicama i secao ovaj glupavi džak! I, ne, ne radi lift, ponovo! Zašto neko nije poželeo da se ta prastara šklopocija popravi, nego je poželeo štene nemačkog ovčara?! To malo govance mi je progrizlo dzak na pet mesta, jurio sam plišane medvediće i seksi igračke niz celu zgradu bar deset puta!’’

’’Pa, stani malo, Deda, gde su ti irvasi?’’

’’Ta sebična gamad su mi juče objavila generalni štrajk! Kažu da ih ne plaćam redovno. Naravno, kad nemam odakle. Oni idioti iz Koka-kole su počeli da se lože na ljudske organe i bele medvede, više im nisam zanimljiv! Kažu da je novogodišnjim reklamama sa mnom zabrinjavajuće opala gledanost.’’

’’Ovaj...to....to je bila sarkastična šala...Dobro. Ova godina polako izmiče kontroli i to bi bio novi rekord. Ludnica je do sad počinjala polovinom januara.’’

’’E, sinko, meni je ludnica ceo radni staž! Lepo sam trebao da poslušam dragog mi tatka i da se bacim na žigolovanje. Suština je ista, ali je bar zadovoljstvo obostrano, a i kinta je sigurnija.’’

’’Da, verovatno. Mada, i tu ima pliša i seksi igračaka, ali nema dzakova i....čekaj malo! Šta ja pričam? Ne, ne, bolje pitanje-sa kime ja pričam?! U sobi mi je Deda Mraz na ivici nervnog sloma, mene opasno boli glava... Šta li su mi sinoć stavljali u onu prokletu vodku?’’

’’Kad smo kod stavljanja...Ne gledaj me tako, nema ništa od žigolovanja! Mogla bi da pristaviš za jednu kafu, od jutros nisam ni jednu popio, a i baci mi te pljuge, da se iskuliram malo.’’

’’Ma, da, sad ću i crnca iz ormara da izvadim, sa sve palminim listom, da te hladi!’’

’’ Usput, izvadi i tu sirotu devojku odatle, bacala je peglu po celoj garderobi, ugušiće se tamo unutra.’’

’’Ma, ko je je...Ne, ne želim da znam. Dobro, Deda, evo kafa, evo ti poslednja...rekoh, POSLEDNjA pljuga. Sad ti meni lepo reci šta si mi doneo?’’

’’Ti očekuješ da ti ja sad poklonim nešto? Do malopre nisi verovala ni da postojim!’’

’’Ne verujem i dalje, nikad i nisam. Od dva Deda Mraza koja sam videla u životu, jedan je imao ućebanu bradu predsednika stanara zgrade u kojoj sam živela, a drugi je zaudarao na prepečenu šljivovicu, opasno slično ćaletovom kolegi sa posla. Ne krivim ga, u ono vreme su bile slabe plate po državnim firmama. Poenta priče je da nije prolazilo ni tad, neće ni sad. Nego, šta znam, ako ću već psihijatru da prepričam ovaj razgovor, bar da imam i dokaz da sam luda.’’

’’Kad ideš već kod psihijatra, zakaži i mojoj ženi. Ludača mi uporno potapa gaće u omekšivač, i ako zna da od njega dobijam opasan osip koji još opasnije svrbi!’’

’’U redu, ovo zaista nisam morala da čujem. Pre nego što nastavim da razmišljam o osipu i mestu istog, vrati se na temu.’’

’’Šta hoćeš? Da ti izvadim iz džaka kesicu instant pameti?! Pa, sedi, devojko i uči! Neće taj fakultet sam da se završi. Nemaš ti te pare kojima ćeš da ga platiš. Kad smo već kod para, nemam ni onih tvojih deset hiljada eura, oni kreteni iz Koka-kole o kojima sam ti pričao kasne sa isplatom doprinosa, kao i uvek. Koliko sam im podizao prodaju onim zajapurenim obrazima, treba da me...’’

’’Koka-kola? Hoćeš? Mislim da ima još nešto što je izbeglo smrt u bambusu...’’

’’M’rš! Slušaš li ti mene uopšte?’’

’’E, vidiš, to je pitanje koje mi mozak upravo postavlja. Odgovoriću vam obojici u isto vreme: ne, nisam sposobna da pratim više stvari istovremeno.’’

’’Koje stvari, pa sad?!’’

’’Pa, vidiš, trenutno pratim putanju vodke i nekakvih ćevapa uz moj gastro-vaskularni trakt. Mislim da hoće da izadju napolje, tako da ću se verovatno uskoro zagrliti sa keramičkim prijateljem u kupatilu. Njemu nisam čestitala Novu. Kad smo kod toga, ne znam ni da li sam je čestitala nekome. Sad ću da pošaljem...Pu, nakršim se i ovoj glupavoj mreži majke krasne!’’

’’Oke, odoh ja odavde! Hvala za ovu splačinu koju nazivaš kafom, ali, u kakvom si stanju, dobro da sam i to dobio, s obzirom šta sam mogao. Evo ti i pakla pljuga, a ovaj boks ću da zadržim za sebe. Onom Zemuncu neko pod hitno mora da objasni da su devedesete prošle i da mu ja nisam diler cigareta! Mada, ako sa svaka sledeća mušterija bude kao ti, ozbiljno ću da razmislim o tom poslu. Ti si izgubljen slučaj.’’

’’To mi i psihijatar stalno govori, ali i dalje mi uzima kintu, majku mu...’’

’’On radi u državnoj ustanovi.’’

’’Svejedno, to su opet naše pare, jer se oni finansiraju iz fondova koji se pune porezom koje se uzima od naših plata i pri... U, jebo te, pa ja znam za ispit! Ovo je čudo! Hvala ti, plodu mog mamurluka!’’

’’Bla, bla, truć! Dobro, ja ću da se vratim kako sam i uš’o, a ti se vrati odakle si izašla i spavaj. Kad se probudiš, stvarno izvadi onu pijanu drugaricu iz ormara i spremi pare za hemijsko ćišćenje, nisi jedina kojoj stomačni sadržaj hoće da izadje napolje...više puta.’’