Недавно сам прочитала занимљив чланак о клиници у Чикагу, једној од три у свету које истражују компатибилност партнера анализирајући поклапања њихових ДНК. Преведено на српски, упређујући узорке пљувачке, могу да утврде у којој су мери двоје људи `једно за друго`. Највећи фазон- разбијају се од посла! Ваљда су се људи уморили од пропалих веза и бракова, па сматрају сигурнијом варијанту препуштања избора некој тамо суперинтелигентној машини.

Данас се двоје сретну, размене бројеве, изађу на пиће, упознају се и чекају да време покаже оно што само време и уме- успеће или не иде. То нас кошта доста живаца, али буде ту и неких заиста лепих тренутака. У светлу нових открића, како би то исто двоје започело везу? `Здраво! Могу ли да добијем твој...?`, `Број телефона?`, `Не, не, не, узорак.`, `Имаш ли туфер?`, `Наравно. Изволи... Е, хвала ти.` . Онда он/а све то лепо запакује у стерилну кесицу, приложи још 99 долара, колика је цена анализе и завршио/ла је свој део посла. Сад је све на свемогућим молекулима. После две недеље стижу резултати који обећавају ( `98% match`) и сјајно- безбедно је започети везу.  Међутим, у његовом/њеном  ДНК није забележено пар тривијалних података, рецимо, да хрче толико гласно да је немогуће чути сопствене мисли, да је неспособан/на за било коју мисао дубљу од фудбала/шопинга и онда на сцену ступа стари, добри partybreacker- време. Оно на крају ипак покаже да ви заправо не волите исте филмове, да је последња књига коју је прочитао/ла била `Бела грива` и да ће радије таворити у загушљивој дискотеци него се прошетати са својом лепшом половином по ретко лепом дану. Ма колико се подударали на чисто хемијској основи, нема ту оне хемије која је потребна.

 Да ли из страха од неуспеха, недостатка воље или нечег  трећег, тек фрапантно је колики је број људи спреман да се одрекно лепоте изазова у корист загарантованог успеха. На крају крајева, ништа није стопроцентно сигурно. Љубав не садржи ни једну супстанцу која се да дефинисати, а камоли измерити. То једноставно осетиш или не и, мада немаш благу представу како, можеш као из топа да набројиш бар пет разлога због којих волиш. Без намере да будем параноична, али то што је неко тамо пронашао пеницилин не даје никоме за право да уништи лепоту неизвесности коју љубав носи са собом, јер је она заправо покретач који те тера да стално надограђујеш себе. Ако је поента да се сваког дана изнова заљубиш у исту особу, не желиш да знаш крајњи исход. На тај стерилни штапић се не може превести онај стампедо у стомаку који осетиш док га/је гледаш, а то је права јединица мере, зар не?